Tata je danima obilazio trgovinu Borovo, u centru Grada. Svidjele mu se divne, smeđe, kožne cipele, al' iste su bile dosta skupe. Imao je cipela da ni sam nije znao koliko, al' ovakve, ne. Isprobavao, hodao, pa odlične su, udobne, ne žuljaju ga, i konačno, pala odluka, kupuje ih! Poput djeteta, rekao je trgovcu da mu stare cipele zapakira u kutiju, a on će obuti upravo kupljene, pa pravac doma. Nismo daleko, možda kilometar.
I, po dobrom starom običaju, dok si u trgovini, od uzbuđenja jer si konačno možeš priuštiti tako željene cipele, što zbog gužve, koju nije podnosio, nije osjetio da ga cipele žuljaju. Odnosno, da će ga početi žuljati, u budućnosti, zvanoj 500 metara hoda.
Bol, žuljanje, i kako je to kasnije prepričavao, tri srca, jedno, ono pravo, koje je od muke opasno prijetilo da mu iskoči, i preostala dva, koja su kucala tamo gdje ne bi trebala, u petama, i nožnim palčevima, potpuno odrvenile noge, i hod, koji je sada ostao samo u pokušaju, natjerali su ga na rijetko viđenu kupoprodaju nasred ulice.
Naslonjen na zid kuće komšije Kovačevića, pridržavajući se za kapiju, razmišljao je kako će doma priznati poraz, i počeo se preobuvati u stare cipele. Al, sad su i te, stare cipele, u kombinaciji s novim žuljevima, bile poput žeravice. Nije više ni njih mogao obuti, već ih zapapučio. Odjednom, ugleda spas u liku poznanika Stevice! Možda baš i neće biti poražen kako je mislio.
Stevica se uputio biciklom do dućana, kad , ni ne zagledajuć' da netko skoro čuči u kapiji komšije Kovačevića, odjednom začuje glas:
- Stevice, stani! Kud si poš'o?!! - viče tata
- Ooo, to si ti?!?!! Šta radiš tu, jel' si ti dobro? - trgnuo se Stevica
- Stevice, nisam dobro, al' nije to sad bitno. Nego, reci mi hoćeš li kupiti cipele?
- Cipele?!! Idem po kruh i mlijeko, nemam za cipele!
- Davaj koliko imaš! I evo ti ove cipele da ih moje oči više ne vide!
Stevica zagleda, odlične, skoro ganc nove, prešle kilometar, pa za te novce neće moći kupiti ni papuče za doma.
- Pa, ne znam. Jel' su cipele moj broj?!
- Nema veze!! Imaš dva sina, nekome od vas će pasati! - uporan je tata
- Pa, osim ovoga što imam u novčaniku, nemam više, ako si za, kupujem! - Stevica će
- Koliko imaš, imaš! Prodano! - odgovara tata
Kupoprodaja obavljena. Tata se vraća kući u zapapučenim starim cipelama, mama ga gleda, pa, ne nosi nikakvu vrećicu.
- Ti nisi kupio nove cipele?
- Jesam! Žuljale me da sam skoro crk'o do kuće, naišao Stevica i ja mu prod'o!
- Prodao si ganc nove cipele! Za koliko novaca?
- Pa, Stevica nije imao više, nego koliko mu trebalo za kruh i mlijeko, i još nešto sitno - pokunjeno će tata - a i to je nešto.
- Grom te zgromio da te zgromio! Ti si lud čovjek!
Svađa i gorljiva rasprava eskalirale su jednodnevnom šutnjom. I nešto kasnije, potkraj dana, maminom prijetnjom da sutra ne kuha, i nek žderemo tko što nađe, jer neće ona dan - noć za mašinom zarađivati, a netko - pogledala je u tatu i podigla glas - prodavati cipele nasred ulice.
